Mesterverk av gammel kunst

Sećam se izraza lica moga sina kada

Je podigao svoju ruku i izgledao potpuno šokiran, videvši oblik svoje šake još uvek na papiru - polutrajni zapis njega samog. Ja sam veoma srećan što moja deca nemaju više tri godine pa ipak, gledajući njihove šakice na tim ranim umetničkim delima, postajem preplavljen čudnom srceparajućom radošću. Te slike me podsećaju ne samo da mi deca odrastaju, nego i da se odvajaju od mene, stremeći ka svojim sopstvenim životima. Ipak, to je samo značenje koje ja pripisujem otiscima njihovih šaka i komplikovana veza između umetnosti i njenog uživaoca je najnapetija dok gledamo duboko u prošlost.

U septembru 1940, osamnaestogodišnji mehaničar po imenu Marsel Ravida je šetao psa po imenu Robot u unutrašnjosti severozapadne Francuske, kada je pas nestao kroz nekakvu rupu. Robot se na kraju pojavio, ali se Ravida sutradan vratio sa tri prijatelja da istraži rupu i, nakon podosta kopanja, pronašli su pećinu sa zidovima prekrivenim slikama, uključujući preko 900 slika životinja: konja, jelenova, bizona kao i vrsta koje su sada izumrle, poput runastog nosoroga. Slike su bile zapanjujuće detaljne i živopisne sa crvenom, žutom i crnom farbom napravljenom od praškastog mineralnog pigmenta koji je raspuhavan kroz usku cev, verovatno šuplju kost, po zidovima pećine. Kasnije je ustanovljeno da su ova umetnička dela stara najmanje 17000 godina. Dva dečaka koja su posetila pećinu toga dana bila su toliko duboko dirnuti umetnošću koju su otkrili da su kampovali izvan pećine više od godinu dana kako bi je zaštitili. Nakon Drugog svetskog rata Francuska vlada je preuzela zaštitu lokaliteta i pećina je otvorena za javnost 1948. Kada je Pikaso video pećinske slike, prilikom posete te godine, navodno je rekao, "Mi nismo ništa izumeli". Ima mnogo misterija u Laskou. Zašto, na primer, nema slika irvasa, za koje znamo da su bili osnovni izvor hrane paleolitskim ljudima koji su živeli u pećini? Zašto su bili više fokusirani na oslikavanje životinja nego na oslikavanje ljudskih oblika? Zašto su određeni delovi pećine puni slika, uključujući i plafon, što je iziskivalo izradu skele, dok drugi delovi imaju samo nekoliko slika? I da li su slike bile duhovne -- "evo naših svetih životinja"? Ili su bile praktične -- "Evo priručnika o nekim životinjama koje vas mogu ubiti"? Mimo životinja, bilo je skoro hiljadu apstraktnih znakova i oblika koje ne možemo istumačiti, i nekoliko "negativa otisaka šaka" kako ih istoričari umetnosti nazivaju. Ove slike su meni od najvećeg interesa.

One su načinjene pritiskom šake sa prstima raširenim po zidu pećine, i duvajući pigment, ostavljajući pritom površinu oko šake oslikanu. Slični otisci šaka su pronađeni u pećinama širom sveta, od Indonezije preko Španije i. Australije do Amerika i Afrike. Pronašli smo ovakve uspomene na šake stare od 15, 30 pa čak do 40 hiljada godina. Ovi otisci šaka nas podsećaju kako je život bio drugačiji u dalekoj prošlosti. Amputacije, verovatno od smrzavanja, bile su česte u Evropi. I često se vidi negativ otiska šake sa tri ili četiri prsta. I život je bio kratak i težak. Četvrtina žena je umirala pri porođaju, oko 50% dece umiralo je pre pete godine. Ali nas oni takođe podsećaju da su ljudi u prošlosti bili isto ljudi kao što smo mi.

Njihove ruke se ne razlikuju od naših. Ove zajednice lovile su i sakupljale i nije postojao veliki kalorijski suficit. Pa je svaka zdrava osoba morala doprineti nabavci hrane i vode, pa ipak su, nekako, pronalazili vreme da stvore umetnost. Skoro kao da umetnost nije opciona ljudima. Mi vidimo razne vrste šaka ocrtane na pećinskim zidovima, dece i odraslih, ali skoro uvek su prsti rašireni.

Kao otisci šaka moje dece.

Ja nisam Jungovac. Ali zapanjujuće je i malo čudno što je toliko paleolitskih ljudi, koji nisu imali nikakav kontakt jedni sa drugima, stvaralo iste slike na isti način -- slike koje mi još uvek pravimo. Ali onda ipak, to što laskoška umetnost meni znači se vrlo verovatno razlikuje od onoga što je značila svojim stvaraocima. Neki naučnici smatraju da su otisci šaka bili deo rituala lovljenja.

Takođe postoji mogućnost da su šake bile samo pogodan model smešten na kraju zgloba. Za mene, ipak, otisci u Laskou kažu: "Ja sam bio ovde." Oni kažu: "Ti nisi nov.". I pošto se radi o negativima oivičenim crvenim pigmentom izgledaju mi kao nešto iz horor filma. Kao ruke duhova koje se pružaju iz neke krvave pozadine. One me podsećaju da, kao što je Alis Voker napisala: "Sva istorija je aktuelna.". Pećina Lasko je zatvorena za javnost već mnogo godina. Previše modernih ljudi dišući unutra doveli su do porasta buđi i lišajeva, što je mestimično oštetilo umetnosti. Sam čin gledanja u nešto može ga uništiti, čini mi se. Ali turisti još uvek mogu posetiti imitaciju pećine nazvanu Lasko II, u kojoj je umetnost detaljno preslikana. Ljudi koji prave lažnu pećinsku umetnost kako bi sačuvali pravu pećinsku umetnost može se činiti kao vrhunac antropocenog ponašanja.

Ali moram priznati da, iako sam iznuren i ciničan poluprofesionalan kritičar ljudskog delovanja, Mene ustvari obliva nadom činjenica da su četiri tinejdžera i pas po imenu Robot otkrili pećinu sa 17000 godina starim otiscima šaka, da je pećina bila preplavljujuće lepa da su se dvojica tinejdžera posvetila zaštiti iste. I da smo, kada smo mi ljudi postali pretnja po lepotu pećine, se dogovorili da prestanemo odlaziti. Lasko je tamo. Ne možeš je posetiti. Još uvek možeš otići u lažnu pećinu koju smo otkrili, i videti skoro identične otiske šaka.